intervencija u javnom prostoru / kolaborativni projekat, 2017.

Dodatno/dopunska nastava je koncipirana kao kolektivni, kolaborativni, višeslojni i višeznačni projekat koji kroz različite forme preispituje i tretira ulogu kulture i umetnosti unutar savremenih proizvodnih odnosa. U formalnom smislu „Dodatno/dopunska nastava“ funkcioniše kao ad hoc institucija koja sa svojim programom i politikom rada postaje korisnik infrastrukture u kojoj operiše ubacujući dodatne sadržaje, preispitujući modele funkcionisanja i načine proizvodnje svog domaćina. Razmatranjem ovih aspekata iz proizvođača i recipijenata kulture težimo da artikulišemo savremene zahteve umetničke produkcije i probleme koji nastaju prilikom njene realizacije.

Настави са читањем Dodatno/dopunska nastava

participativna instalacija, 2016.

Kako radi zadruga? je participativna instalacija-eksperiment koja se sastoji u simulaciji zadružnog rada i zajedničke proizvodnje. Učesnici projekta su pozvani da skupa pokrenu proizvodnju zasnovanu na zadružnom radu koja se zasnivala na reparaciji starog nameštaja. Reč je o eksperimentu čiji je cilj prizemljenje danas mahom teorijskih koncepata samoorganizacije, zajedničkog upravljanja, ekonomske jednakosti i izveđenju sudara navedenih političkih koncepata sa materijalnošću procesa rada. Projekat se bavi mogućnošću ekonomske demokratije u sistemu dominairajuće društvene, političke i kulturne produkcije danas. Настави са читањем Kako radi zadruga?

pop up učionice u javnom prostoru / public art intervencija, 2012.

Otvorena škola ekonomije je participativni i radioničarski projekat koji je podrzumevao pravljenje platforme za istraživački i praktični rad na afirmaciji alternativnih ekonomskih modela koji izlaze iz okvira neoliberalnog ekonomskog sistema. Polje interesovanja radne grupe je bilo istraživanje ekonomskih teorija koje nude potencijalnu mogućnost za uspostavljanje alernativne ekonomske razmene koja nebi funkcionisala po principima profita pojedinačnih subjekata, već je vođena interesom zajednice kao celine.  Projekat se realizovao u obliku grupnih radionica, čitajućih i diskusionih grupa otvorenog tipa (na primer, po principu iznenadne pojavnosti mini učionice u javnom prostoru i sl.), unutar konkretnih društvenih ili radnih zajednica unutar kojih je aplikabilnost određene alternativne ekonomije delovala izvesnije, kao praktičan i administrativni rad na terenu i td. Projekat je zamišljen kao vid samo-organizovanja, samo-edukacije i kao praktična intervencija u polju ekonomske razmene u lokalnom kontekstu. Paralelno sa obradom teorija, u sklopu projekta su organizovane i pezentacije praktičnog rada, te mapiranja paralelnog aktivizma iz određenih interesnih oblasti koji već postoje u lokalnom kontekstu ali nemaju vidljivost u javnom prostoru.

Neke od teorija koje je projekat do sada uspeo da obradi su: evoluciona ekonomija (Joseph Schumpeter), enviromentalistička ekonomija (Herman Daly), zelena ekonomija (Andrew Dobson i drugi), participativna ekonomija (Michael Albert, Chris Spannos), ekonomska teorija inkluzivne demokratije (Takis Fotopoulos), teorije novca i alternativne valute (Alva i Bitcoin), dok će u narednom periodu uslediti i obrade sledećih: socijalne ekonomske institucije (etičke banke (Jan Lucassen i Frans de Clerck), Organizacije za razvoj društva (Nationwide), kreditne unije (London Mutal), finansijske institucije za razvoj društva (CDFI) i sl.), koncept time-banking-a (Edgar Cahn), feministička ekonomska teorija (Nansy Folbre), teorija samoupravnog socijalizma (Edvard Kardelj), teorija slobodne kooperacije (Trebor Scholz i Geert Lovink), teorija poklona (Marcel Mauss) i druge.

Настави са читањем Otvorena škola ekonomije

umetnost kao istraživanje, 2012.

Projekat Socijalna ekonomija – Model: Čačak podrazumeva eksperimentalni pokušaj uspostavljanja modela robne razmene koji bi egzistirao kao potencijalno izglobljenje unutar postojećih ekonomskih procesa u našoj zemlji koji su sve više determinisani i vođeni logikom liberalne ekonomije. Rad je podrazumevao organizaciju radionice otvorenog tipa na kojoj se ušlo u promišljanje potencijalnosti, kao i praktične pokušaje izvoženja realnih samo-održivih sistema razmene koji nebi bili određeni dominantnom logikom po kojoj proizvodnja ili rad uvek rezultiraju (ili treba da teže) ostvarenju viška vrednosti, odnosno profitu. U tom smislu, jedina premisa rada je bila vođenje obrnutom logikom od one koju dominantna politička ekonomija nalaže – kretanju od viška vrednosti (profita) ka proizvodu, čime se težilo njegovoj besplatnosti (u ovom slučaju proizvod kome se težiloje bila hrana). Pod viškom vrednosti ovde smo podrazumevali sve one proizvode koji iz nekog razloga ne uspevaju da nađu svoje mesto na tržištu, dok drugačiji vidovi njihove razmene najčešće nisu omogućeni ili su pak, zakonom i zabranjeni.

Настави са читањем Socijalna Ekonomija: Model Čačak

video prebačen na DVD, tekst, boja, bez zvuka, 2’13“,  2011-2014.

Projekat Očevi i oci podrazumeva video intervenciju koja je nastala tako što je umetnik nekoliko dana vizuelno pratio kretanje sina srpskog političara Nenada Čanka. Snimak predstavlja dete dok detektorom za metal, traži rimski kovani novac po njivama Vojvodine u okolini Begeča (nekad rimski grad Onagrinum), ali pronalazi samo novac iz perioda Jugoslavije.

Sin Nenada Čanka je u velikoj meri eksploatisan u političkom marketingu stranke koju vodi njegov otac, a pojavljivao se i u promotivnim video spotovima iste. Ovi spotovi su zbog upotrebe dece u svrsi promocije političke partije i njenih ideja izazivali različite reakcije javnosti, dok se sama stranka, inače u javnosti prepoznata kao vojvođanska autonomaška stranka, branila time da je upotreba  deteta legitimna i u svrsi prikaza borbe ove stranke “za nasledstvo” i “za Vojvodinu”.

S obzirom na navedeni kontekst, ovaj video je svojevrsna intervencija koja nacionalističku politiku (u biti borbu za teritoriju) i  interes kapitala  (eksploataciju teritorije od strane privatnog interesa) dovodi u istu tačku. Prikazom naslednika srpskog političara koji iz vojvođanskog tla izvlači novac, rad teži da ukaže na međusobnu zavisnost dve navedene dominantne matrice. Cilj rada je da se u javnom prostoru ukaže na manipulativan mehanizam sporvođenja politike u domaćem kontekstu i bukvalnim prikaže jedan simptom političke realnosti koji je danas posebno aktuelan – da se pod plaštom patriotizma celokupna državna i društvena imovina i kultura pretaču u privatni kapital. Sa druge strane, uvođenjem crnog kvadrata na liku deteta (referenca na Maljeviča, kraj reprezentabilnosti u umetnosti i sl.) iz razloga osiguravanja legalnosti projekta, rad ukazuje na nereprezentabilnost buržujskog u kontekstu građansko-demokratskog.

Autor: Danilo Prnjat

 

Projekat Wedding Pieces čini niz akcija koje podrazumevaju moj dolazak i prisustvo kao nepozvanog gosta/insajera na nemačkim venčanjima. Intervenciju sam izvodio povremeno u periodu od nekoliko meseci, a birao sam ona venčanja koja su organizovana za uži porodični krug i koja su se uvek izvodila na javnom mestu. Sa svih venčanja sam u vrlo kratkom periodu nakon pristupanja slavljeničkoj grupi bio isteran ili zamoljen da se udaljim. Nekoliko puta sam uspeo da ostanem dovoljno dugo i zajedno sa grupom poziram u pravljenju zajedničke fotografije. Moja akcija je tajno beležena od strane osobe koja je imala funkciju paparaca da sa određene distance snimi akciju u vidu video i fotografske dokumentacije. Cilj ovakve akcije je bukvalna materijalizacija ekskluzivističke logike na kojoj se baziraju dominantni modeli zajedništva danas – počev od bračne zajednice, koncepta nacionalne države i EU.

Naziv projekta: Wedding Pieces
Medijum: Intervencija u javnom prostoru
Produkcija: Akademie Schloss Solitude, Študgart, Nemačka, 2012.
Autor projekta: Danilo Prnjat
Dužina: 8:34, DVD

Dodatne informacije u projektu videti ovde:

Ana Vilenica: Provociranje ideologija zajednice u umetničkoj praksi Danila Prnjata – U samoći, nezvani gost ili čežnja za zajednicom

umetnost kao istraživanje / intervencija, 2008-10.

Jedan od načelnih određenja liberalnog kapitalizma koji se zasniva na postojanju privatne svojine, u zemljama u tranziciji, ogleda se kroz proces rasprodaje društvene imovine i njene potpune privatizacije. Ovo načelo privatizacije je proklamovano kao jedno od vitalnih strategija razvoja Srbije i kao jedan od značajnijih uslova njenog puta ka Evropskoj Uniji.

Sa druge strane, pitanja koja se tiču problematičnog statusa bivše srpske pokrajne Kosova1 su pokazala da proklamovane vrednosti nisu mehanizam državnog delovanja, te da je ’državna imovina’ (Kosovo) i dalje jedan od prioriteta za koji se država bori.2 Ova borba se vodi/la kulturalnim, političkim, pravnim i vojnim intervencijama dok je ključni, ekonomski aspekt, ostao vešto zamaskiran kulturnim i nacionalističkim interesima. Naime, diskurs koji je srpska zvanična vlast proizvodila i koji i dalje proizvodi ide je u pravcu sveopšte mitologizacije (hegemone kulturalizacije) Kosova. Ova regija je stoga u Srbiji najčešće predstavljena u vidu spiritualnosti koja je esencijalna za ’srpsko poreklo’, nematerijalnog dobra za koje se treba boriti i sl. Takve koncepcije koje su dominantne u srpskom društvu najčešće su potkrepljivane činjenicom da se neki od najstarijih pravoslavnih manastira nalaze upravu o ovoj regiji, te je na taj način, putem društvene ideologije religiozna težnja ka duhovnom, imanentna srpskim pravoslavcima, dobila društveno-manifestnu i politički poželjnu materijalnu formu – borbu za teritoriju Kosova.

Takodje, duhovne vrednosti bazirane na konstrukciji pojma „velikog srpstva“ su se temeljile na ponovnoj aktuelizaciji kosovske bitke – na njoj se gradio srpski nacionalni mit o herojstvu, stradanju (od strane turaka, nehrišćana), samožrtvovanju, izdaji i junačkoj smrti poslednjeg svetog srpskog vladara, Cara Lazara. Vrednosti bazirane na ovom mitu i konstrukciji pojma „velikog srpstva“ su upravo ono čime su nacionalističke vlasti na najgori mogući način manipulisale tokom ratova 90-ih, a čiji efekat je i danas široko prisutan u srpskom društvu.

Projekat “Otkup” podrazumeva čin kupovine tri dela kosovskih umetnika i predstavljanje ovog projekta kao umetničkog rada u Beogradu. Ovaj čin egzistira kao:

čin davanja konkretnog značaja određenoj ’kulturi’ Kosova putem određenja njene materijalne vrednosti. Ovaj aspekt rada ima za cilj da isprovocira dominantne kulturne paradigme Kosova u Srbiji po kojima borba za Kosovo nikada nije predstavljena kroz pitanje moći i novca već kao mnogo „više“ i transcendentalnije pitanje koje se tiče „samog bića“ srpskog naroda. Takođe, ovim činom se kultura (umetnost) Kosova ne preuzima i kao takva, uslovno rečeno, izglobljenjem (ili otimanjem) predstavlja u Srbiji4 već se koriste metode kojima se u potpunosti postuje njen značaj i njena vrednost;
čin ’razvlašćenja’ određene kulture Kosova putem njene transformacije u privatno vlasništvo; i obrnuto,
čin autorizacije putem preciznog određenja privatne svojine i njenu transformaciju u ’opšte dobro’ (umetnički rad produciran putem javnih konkursa).
Naime, ovaj projekat podrazumeva intervenciju unutar zvaničnih institucija Kosova (Ministarstvo kulture) da se dela izabranih umetnika autorizuju kao privatno vlasništvo tih umetnika, kako bi mogla legitimnim putem da se iznesu iz zemlje (prenesu preko granice). Ovaj nedovoljno transparentan status vlasništva na relaciji privatno vlasništvo – javno dobro na Kosovu (ali i u Srbiji kada je Kosovo u pitanju) otvara polje za razne društvene i državne manipulacije (tuđim) vlasništvom. Sa druge strane, ponudivši rad srpskim fondovima (državnim i nedržavnim) za produkciju, dela kosovskih umetnika se istovremeno i razvlašćuju, postaju javno dobro, čime se provocira brutalno uspostavjanje srpske kulturne hegemonije na Kosovu.

S tim u vezi, projekat Otkup, kao vid dekonstrukcije kulturnih i materijalnih praksi koje su dominantne u Srbiji i na Kosovu, ima za cilj da deluje kao emancipatorska društvena praksa kojom se vlasništvo (kultura) utvrđuje kao privatno čime se podjednako provociraju nacionalistički mehanizmi obe suprostavljene strane (Srbije i Kosova).

Autor projekta: Danilo Prnjat
Saradnici na projektu: Artan Balaj, Fatmir Mustafa-Carlo
Produkcija: Stacion, Centre for Contemporary Art, Priština, Kosovo/Interkulturalni dijalog, Rex-B92, Beograd, Srbija/Mangelos, Young Visual Artist Award, Galerija Kontekst, Beograd, Srbija, 2008-10.

intervencija u javnom prostoru, Beograd, 2008.

Prva polovina 2008. godine u Srbiji je bila obeležena stalnim tenzijama u domenu medija uzrokovanih proglašenjem i priznavanjem nezavisnosti pokrajne Kosovo. Kako je Slovenija bila trenutno presedavajuća Evropskom Unijom, koja je u vreme nastanka ovog projekta bila pozitivno nastrojena prema budućoj nezavisnosti ove pokrajne, veliki broj supermarketa “Merkator”, slovenačkih vlasnika u Srbiji, našli su se na meti anonimnih bombaških dojava i napada.

S obzirom na kompleksne (delom navedene) okolnosti, ovakvi vidovi radikalnog, antikapitalističkog ponašanja u javnoj sferi, posredovani putem medija, posmatrani su isključivo u kontekstu uskih nacionalnih i političkih interesa i bili pripisivani nekim od nacionalističkih organizacija u zemlji.

Moj projekat je podrazumevao dostavljanje lažne dojave supermarketu koji je u vlasništvu srpskog investitora (“Tempo”) da je u jednom od objekata lanca ovih megamarketa postavljena bomba i, tim putem stvorene medijske manipulacije, izmenu konteksta javne recepcije svih ranijih dojava/napada.

Настави са читањем Tempo

intervencija u javnom prostoru, Beograd, 2007 / video prepačen na DVD, 7:18″

Dominantni principi establišmenta, kada su u pitanju javni prostori u našem okruženju, predstavljaju prostore uglavnom predviđene samo za određeni pol. Počev od podvojenih prostorija javnih toaleta do kladionica, velikih kozmetičkih radnji i salona…

Ulazak u postsocijalistički period i gubitak formiranog nacionalnog identiteta doneo je povratak tradicionalnih vrednosti patrijahalnog sistema u kome su ovi odnosi posebno hijerarhizovani. Takvo stanje dodatno je ojačano dolaskom velikih korporativnih sistema (kapitalizma) čija je logika permanentnog proširenja tržišta donekle poništila ovu hijerarhičnost ali je doprinela njihovom dodatnom udaljavanju.

Projekat Lilly Project predstavlja akciju u kojoj je u jednom momentu 200 muškaraca izvelo nenajavljen gerilski upad u najveću kozmetičku radnju u Beogradu – Lilly. Ovakvo doslovno i nemetaforično izvođenje “patrijahalnog”, “muškog” ponašanja – koje čini pretpostavka da On ima pravo da svim sredstvima zauzme ma koji prostor ili osobu, sa ili bez dopuštenja (stanovište koje je u najvećoj meri jedinstveno osobama koje su odgajane kao muškarci) – egzistira kao primer čiste forme protesta, kojom se markira distanca kojom se ukida normalni, utilitarni i društveni proces.

Настави са читањем Lilly

 

intervencija u prostoru / medijski projekat, 2007.

Projekat Harmonija je složeniji kontekstualni projekat koji je realizovan u Novom Sadu, gradu koji je u vreme realizacije ovog projekta bio pod upravom ekstremne nacionalističke stranke – Srpske Radikalne Stranke (SRS) i njen najsnažniji centar. Za razliku od toga, Vlada Republike Srbije je bila formirana od strane pro-evropskih političkih opcija na čelu sa Demokratskom Strankom (DS).

Moj projekat je podrzumevao zakazivanje samostalne izložbe u Galeriji Kulturnog Centra grada Novog Sada čiji program u potpunosti finansira grad Novi Sad koji samim tim određuje i njenu kulturnu politiku. Koncept koji je predložen kustosima ovog Centra je bio naivan i naizgled ne-političan. Predlog je podrazumevao da će u galeriji mirno stajati tri striptizete, oskudno obučene i da će kroz prozore galerije biti izložene pogledima umetničke publike. Potom sam sva sredstva kojima sam raspolagao utrošio na jaku PR kampanju, snažnu reklamu (plakati, obaveštenja) i sl. Zatim sam dva dana pred zakazano otvaranje izložbe kustoskinji galerije saopštio „iznenadnu promenu koncepcije“ – da striptizete neće mirno stajati već da će mahati publici, biti gole i kriti svoja lica sa srpskom zastavom. Upotreba nacionalnog simbola (kako je ocenjeno, u „negativnom kontekstu“) je momentalno rezultirala odlukom direktora Centra da zabrani izvedbu performansa. Čin otvaranja izložbe, dolazak medija i publike sam iskoristio da odglumim protest i celu galeriju izlepio plakatima sa natpisom CENZURISANO, te dam mnoštvo intervjua. Narednih nekoliko dana, rubrike kulture svih pisanih medija u zemlji su polemisale o nastalom skandalu. Mediji nastrojeni demokratskim političkim strujama su slučaj iskoristili kao motiv za kritiku kulturne politike Radikalne Stranke, dok su pripadnici pro-nacionalističkih struja kritikovali umetnika (mene), proglašavajući istog za „podplaćenog“, „preterano politizovanog“ i sl.

Настави са читањем Harmonija