Mini-pogon za proizvodnju društvenosti

Transformacija polja rada ka postfordističkoj ekonomiji, globalizacija i sve brojnije privatizacije javne sfere uzrokuju konstantno bogaćenje pojedinaca u odnosu na društvo, odnose dominacije i potčinjavanja koji se sve više zaoštravaju i kao posledicu imaju globalne migracije i ratove bez presedana u novijoj istoriji. Migracije su evidentne u sve većem odlasku domicilnog stanovništva Balkana ka Zapadu, a zadržavanju izbeglica u pograničnim zonama EU, prevenstveno zbog povećane kontrole na ulaznim i izlaznim granicama.[1] Status među zone između centra i periferije koji je nekada bio karakterističan za tkz. “tampon” zone Balkana i sl., danas se proširuje na ceo kapitalistički svet sve više reprodukujući odnose nejednakosti na gotovo sve društvene slojeve (a posebno su na udaru srednja i niža klasa).

Exif_JPEG_420

Sa druge strane, u takvoj konstelaciji sve većeg odumiranja zajedničkog i opšteg, polju kulture je dodeljena “privilegija” da se bavi emancipacijom društvenih odnosa. Međutim, u materijalističkom smislu, ovo polje najčešće ostaje odvojeno od materijalnih uslova proizvodnje. Kultura u liberalnom svetu egzistira od viška vrednosti koji proizilazi iz (proizvodnog) rada (drugog) – sredstva “odvojena” za kulturnu “nadogradnju”.[2] Naša pretpostavka je da je iz ovog razloga transformaciju društvenih odnosa iz polja kulture moguće samo delimično zahvatiti budući da je polje kulturnog rada postavljeno potencijalno eksploatatorski u odnosu na druge domene proizvodnog rada. Drugim rečima, kulturi zapravo nije data mogućnost da praktično radi na transformaciji dominirajućih proizvodnih odnosa, glavnom uzročniku društvene nejednakosti.

Zbog svega navedenog i limitacija koje nam sistem nalaže, ideja projekta MINI POGON ZA PROIZVODNJU DRUŠTVENOSTI se bazirala na pokušaju zasnivanja procesa rada odnosno izgradnju strukture moguće radne organizacije koja bi imala kapacitet da društvene odnose reprodukuje u drugačijem proizvodnom ključu. Tehnički gledano, reč je o projektu koji se dešava u Beogradu, a koji se sastoji iz mini pogona za reciklazu plastike sastavljenog od 3 mašine koje smo sami napravili koristeći se open source softverima čime smo na mnogo ekonomičniji način došli do potrebnih sredstva za proizvodnju. Reciklirana plastična masa potom se koristi za kreiranje i modelovanje novih predmeta i njihovu distribuciju. Radni proces se ne sastoji samo iz rada, edukacije i slično, nego je sastavljen i od politizacije ovih procesa. Budući da okuplja različite marginalizovane grupe (izbeglice, sakupljače sekundarnih sirovina, nezaposlene idr.) cilj ovog angažmana nije isključivo samozaposlenje i izgradnja ekonomski samoodrživog procesa koji iznalazi inovativni način da stvori novu vrednost koristeći marginalno i odbačeno – politizacija putem stavljanja različitosti u ekonomski odnos, već promišljanje mogućnosti društvene jednakosti, zajedničkosti i jednake redistribucije u samoj praksi (model zadruge). Različite subjektivne i ekonomske pozicije, psihološka različitost, različiti doprinosi i zalaganja, mogućnosti i sposobnosti, različite vrste rada koji se obavlja, različite ideje o tome gde i kako distribuirati proizvod rada i da li je on otuđiv od onih koji ga proizvode, upravo su mesta sa kojih polazimo u pokušaju izgradnje novog odnosa. Ovaj novi odnos nastaje kao posledica praktične intervencije u cilju prevazilaženja postojećih determinacija i pravljenju iskoraka ka proizvodnju ekonomske jednakosti koju smatramo jedinim istinskim putem ka demokratizaciji i društvenoj jednakosti, ali i putem koji ima kapacitet za prevazilaženje reprezentacijskog u kulturi.

Dakle, Mini-pogon za proizvodnju društvenosti je eksperimentalni proizvodni pogon za reciklažu koji istražuje alternativne načine proizvodnje, zadružne odnose, samoupravljanje i razvija koncept jednakosti sa uporištem u ekonomiji. Reč je o projektu koji podrazumeva intervenciju u polju rada (u kulturi), njegovu dekonstrukciju i novo stvaranje na polju marginalnog i odbačenog. Pogon za izradu predmeta od reciklirane plastike deluje kroz uključenje marginalnih društvenih grupa (nezaposlenih žena srednje dobi, izbeglica i sl.) i kao resurs koristi odbačene i nus produkte savremenog kapitalističkog društva, bilo da su to u pitanju sirovine (plastični otpad) ili ljudski resursi (izbeglice kao direktna posledica globalizacije, nezaposleni itd). Projekat, u tom smislu, pokušava da stvori polje za proizvodnju nove vrednosti, ali i da kreira mesto na kom će politizacija proizvodnih odnosa biti praktično izvodljiva i moguća. Reč je o intervenciji u cilju stvaranja materijalnih uslova za društvenu jednakost, a ne kako je to uobičajena praksa u liberalnoj kulturi, nezavisno od njih.

Ko smo mi:

Chow Sing Tai (Malezija) inžinjer hemije sa iskustvom u elektronskim tehnologijama. Trenutno radi na razvoju turbine za vetrenjače koja bi se bazirala na fizičkim, hemijskim i geometrijskim principima orginalne magnetne levitacije i električnom generatoru sa obrtnom rotacijom; Danilo Prnjat (Crna Gora/Srbija) je realizovao nekolicinu projekata koji se bave odnosom rada i kolektivnih ekonomija; Tijana Cvetković (Srbija) je vizuelna umetnica i dizajnerka koja je učestvvala u raznim projektima u vezi sa umetnošću i ekologijom (www.tijanacvetkovic.weebly.com); Vahida Ramujkić (Srbija/Španija) je vizuelna umetnica čiji se rad bazira na socijalnom kontekstu. Inicirala je i učestvovala u većem broju dugoročnih projakata koji se baziraju na kolaboraciji i kreativnom radu kroz koje je pokušavala da uspostavi nove socijalne odnose. Njen rad se bavi temom migracije, istorije i neoliberalne transformacije gradova (www.irational.org/vahida).

Za sve informacije o projektu, videti: http://www.irational.org/cgi-bin/minipogon/process/admin.pl

 

 

 

 

 

 

 

[1] Prema zvaničnim podacima samo na teritoriji Srbije nalazi ‘zaglavljeno’ preko 7.500 izbeglica većinom iz Avganistana i Pakistana. Kako kampovi u kojima se smestaju imaju status privremenih boravista, veliki broj izbeglica već više meseci pa čak i godina, nemaju nikakvu perspektivu za uključenje u lokalne društvene tokove i životnu normalizaciju.

[2] Ovde se misli na emancipatorske društvene prakse u domenu kulture koje ne deluju po principima tržista i kreativne industrije.