umetnost kao istraživanje / intervencija, 2008-10.
Jedan od načelnih određenja liberalnog kapitalizma koji se zasniva na postojanju privatne svojine, u zemljama u tranziciji, ogleda se kroz proces rasprodaje društvene imovine i njene potpune privatizacije. Ovo načelo privatizacije je proklamovano kao jedno od vitalnih strategija razvoja Srbije i kao jedan od značajnijih uslova njenog puta ka Evropskoj Uniji.
Sa druge strane, pitanja koja se tiču problematičnog statusa bivše srpske pokrajne Kosova1 su pokazala da proklamovane vrednosti nisu mehanizam državnog delovanja, te da je ’državna imovina’ (Kosovo) i dalje jedan od prioriteta za koji se država bori.2 Ova borba se vodi/la kulturalnim, političkim, pravnim i vojnim intervencijama dok je ključni, ekonomski aspekt, ostao vešto zamaskiran kulturnim i nacionalističkim interesima. Naime, diskurs koji je srpska zvanična vlast proizvodila i koji i dalje proizvodi ide je u pravcu sveopšte mitologizacije (hegemone kulturalizacije) Kosova. Ova regija je stoga u Srbiji najčešće predstavljena u vidu spiritualnosti koja je esencijalna za ’srpsko poreklo’, nematerijalnog dobra za koje se treba boriti i sl. Takve koncepcije koje su dominantne u srpskom društvu najčešće su potkrepljivane činjenicom da se neki od najstarijih pravoslavnih manastira nalaze upravu o ovoj regiji, te je na taj način, putem društvene ideologije religiozna težnja ka duhovnom, imanentna srpskim pravoslavcima, dobila društveno-manifestnu i politički poželjnu materijalnu formu – borbu za teritoriju Kosova.
Takodje, duhovne vrednosti bazirane na konstrukciji pojma „velikog srpstva“ su se temeljile na ponovnoj aktuelizaciji kosovske bitke – na njoj se gradio srpski nacionalni mit o herojstvu, stradanju (od strane turaka, nehrišćana), samožrtvovanju, izdaji i junačkoj smrti poslednjeg svetog srpskog vladara, Cara Lazara. Vrednosti bazirane na ovom mitu i konstrukciji pojma „velikog srpstva“ su upravo ono čime su nacionalističke vlasti na najgori mogući način manipulisale tokom ratova 90-ih, a čiji efekat je i danas široko prisutan u srpskom društvu.
Projekat “Otkup” podrazumeva čin kupovine tri dela kosovskih umetnika i predstavljanje ovog projekta kao umetničkog rada u Beogradu. Ovaj čin egzistira kao:
čin davanja konkretnog značaja određenoj ’kulturi’ Kosova putem određenja njene materijalne vrednosti. Ovaj aspekt rada ima za cilj da isprovocira dominantne kulturne paradigme Kosova u Srbiji po kojima borba za Kosovo nikada nije predstavljena kroz pitanje moći i novca već kao mnogo „više“ i transcendentalnije pitanje koje se tiče „samog bića“ srpskog naroda. Takođe, ovim činom se kultura (umetnost) Kosova ne preuzima i kao takva, uslovno rečeno, izglobljenjem (ili otimanjem) predstavlja u Srbiji4 već se koriste metode kojima se u potpunosti postuje njen značaj i njena vrednost;
čin ’razvlašćenja’ određene kulture Kosova putem njene transformacije u privatno vlasništvo; i obrnuto,
čin autorizacije putem preciznog određenja privatne svojine i njenu transformaciju u ’opšte dobro’ (umetnički rad produciran putem javnih konkursa).
Naime, ovaj projekat podrazumeva intervenciju unutar zvaničnih institucija Kosova (Ministarstvo kulture) da se dela izabranih umetnika autorizuju kao privatno vlasništvo tih umetnika, kako bi mogla legitimnim putem da se iznesu iz zemlje (prenesu preko granice). Ovaj nedovoljno transparentan status vlasništva na relaciji privatno vlasništvo – javno dobro na Kosovu (ali i u Srbiji kada je Kosovo u pitanju) otvara polje za razne društvene i državne manipulacije (tuđim) vlasništvom. Sa druge strane, ponudivši rad srpskim fondovima (državnim i nedržavnim) za produkciju, dela kosovskih umetnika se istovremeno i razvlašćuju, postaju javno dobro, čime se provocira brutalno uspostavjanje srpske kulturne hegemonije na Kosovu.
S tim u vezi, projekat Otkup, kao vid dekonstrukcije kulturnih i materijalnih praksi koje su dominantne u Srbiji i na Kosovu, ima za cilj da deluje kao emancipatorska društvena praksa kojom se vlasništvo (kultura) utvrđuje kao privatno čime se podjednako provociraju nacionalistički mehanizmi obe suprostavljene strane (Srbije i Kosova).
Autor projekta: Danilo Prnjat
Saradnici na projektu: Artan Balaj, Fatmir Mustafa-Carlo
Produkcija: Stacion, Centre for Contemporary Art, Priština, Kosovo/Interkulturalni dijalog, Rex-B92, Beograd, Srbija/Mangelos, Young Visual Artist Award, Galerija Kontekst, Beograd, Srbija, 2008-10.